УНУК ЂЕДУ ИСПОВИЈЕСТ ДАЈЕ


Којим добром и за добро чије

српске цркве отвараш капије
крај велике воде Мичигена
млад путниче од ког си племена
ко ти каза до светиње пута
или амо случајно залута
ил си дошо да запалиш свијећу
ил те бриге тешке салијећу
па се надаш свештеничка рука
и молитва спасиће те мука,
ил си нови у овоме крају
па си дошо да те упознају.

* * *

Гледајући прелијепо здање
мичигенских Срба завјештање
ђе крстови небеса парају
а звоници вјерне сазивају
поглед лута никако да стане
свештеника угледа са стране
називајућ Бог помаже оче
Дођох овдје, - говорити поче,
исповијед одавно што спава
да у миру вама предочавам.
Тек сам стиго из моје Крајине
бригу тешку са ума да скинем
избјеглица уписаше стање
прогнаник бих описао звање
са крајишких стрмијех врлети
никог свога да изгубљен сретим
ништа немам што човјеку треба
под комадом овог туђег неба
но не тражим ни воде ни јела
нити кола нит новог одијела
него ми је велика потреба
тражим ђе ми сахранише ђеда.
''Кратко ћу вам објаснити оче
шта ме тјера до ђедове плоче

видио га нијесам никада
имам нешто што њему припада

знам толико да је четник био
са војводом Ђујићем ратио
у Динарску дивизију славну
што крајишку браћу православну
сачуваше да нас и сад има
са осталим српским ратницима
све док банда црвена не дође
прогањати док не поче вође
па четници српске узданице
потражише спаса про границе
по свијету оставише кости
Бог велики да им душу прости
ал потомци своје претке памте
да пронађу у жељама пламте
макар хумку крстом означену
што прихвати душу напаћену.
Сазнао сам једно мјесто има
чува сјене чикашким Србима
и мог ђеда како скоро дознах
ваша ми је помоћ неопходна''.

 

* * *

 

Послушај ме брате издалека
видим да је потреба пријека
наћи мира за твога немира
сапутника судбина не бира
него чим се нови дан заруди
на овоме мјесту опет буди
да идемо до Либертивила
порти светог српског манастира
ђе су многи постројени борци
твога ђеда Обрада саборци
ко на смотри рекао би неко
од роднога краја предалеко
у Бога се надам да је тако
што тражимо наћи ћемо лако

манастирске рећи ће хартије
наћеш ђеда прије ил касније.

* * *

Уздах дубок тишину прекиде
споменика ђедова кад виде
прекрсти се испред плоче хладне
крену суза поврх гроба паде
једну брише а друга се ствара
тихо јеца вако проговара:
Опрости ми родитељу мио
нијесам те увијек волио
учише ме да си био зао
ја дијете нит пито нит знао
но ти једно опростит не могах
самохрана мајка оца мога
да је сама остављена била
и дијете поред њеног крила
кроз недаће поратних година
и сад гњева ватра ме прожима
још бих један Скадар сазидао
колико сам питања имао
што те нема на Славу да дођеш
да кроз село са унуком прођеш
да у дане божићне у страни
с бадњацима виде нас убраним
да подигнеш унука од дике
да бршљаном закити вратнике
да ме учиш јахати дорина
да тјерамо стадо до торина
а с вечери кад село утаји
док на зиду петролејка сјаји
примиш свога унука на крило
узмеш гусле и гудало криво
па казујеш куд си четовао
под којом си јелом зимовао.

 

* * *

Него оде ко гори хајдуци
често ти се налазих на муци

кад би некад под окриљем ноћи
неки пакет кришом знао доћи
и у њему ново одијело
ја у њему протрчим кроз село
са прозора гледају ме стрине
Боже мили наше омладине
све по моди сејо моја драга
ко да ђедо шаље из Чикага.
Нијесам се смио похвалити,
да те имам морао сам крити,

још су више бољеле ријечи
од којих се јоште не излијечих,
учише ме да си банде дио
и народни непријатељ био
па се стидом душа обавила
бол у срцу гнијездо направила
а и моја мудра баба стара
нерадо ти име изговара
сем ријетко у неке тренутке
потом јадна јецала би ћутке
схватам сада зашто је ћутала,
да унука свог би сачувала.
Већ је црвен образе облила
исповијед крила задобила
не престаје суза поток прави
мало заста па вако настави:

* * *

Историја понови се клета
деценија кад дође девета
опет очи отворише јаме
звечи челик а оштре се каме
држава се пред понором нађе
државници и њихове свађе
посијаше од раздора сјеме
и некако баш у исто вријеме
ја ти стасо поћи у војнике
усред такве забуне велике
с петокраком ко и сви остали
кад сви моји пређашњи кошмари

нестадоше ко да потонуше
гледајући млађане јуноше
сви се својом вјером заметнули
армијама својим одметнули
оста војска што је сила била
као птица сломљенога крила.

Добро чиниш брате са Коране,
- свештеник му добаци са стране
кад га спази да причати преста,
повлачењу више нема мјеста,
но испричај што си наумио,
реци ђеду да би разумио
и запамти нечујно те слуша
јер његова неумрла душа
ту је с нама овога тренута
са мраморном чојом одјенута.
Желим и ти божји посланиче
да саслушаш остатак од приче
што сам рећи наумио ђеду
и ово што долази по реду.
Гледајући шта са земљом бива
ка сукање начетог плетива
и ја своме народу пристадох
српској војсци под команду стадох
па кад звијезде с капа полећеше
и тробојке значке засијаше
и понека кокарда од сјаја
на бранику стадох завичаја
ко ти, ђедо, четрдесет прве
да помогнем у редове прве
од истога људскога несоја
бранит нејач и огњишта своја.
Крварисмо четири године
на бојишту оста на стотине
и због криве политике клете
и слободе златне одузете
морадосмо у својој несрећи
као некад Арсеније Трећи
за спас оних што осташе живи
збогом рећи и кући и њиви,

гробовима нашијех предака,
светињама препуним фресака,
и кренути Србији под крило,
пет стотина хиљада је било
и ја ђеде у спорој колони
једини се од родбине склоних.

 

* * *

 

Још ни данас сазнало се није
ђе бабине кости земља крије,
нит свог оца ја не нађе више
откако га хорде заробише
и нестаде са других стотину
још нијесмо сазнали истину

и могуће да се не би знало
да си онда у земљи остао
ни за твога мјеста укопнога,
ој, душмане бојиш ли се Бога.
Била ми је останула нада
да ћу овдје крај Чикага града
једном доћи и преда те стати
некоме се своме изјадати,
олакшање потражити души,
поправити што прошлост поруши,
па ти носим умјесто свијеће
што никада угаснути неће
симбол српских ослободилаца
отаџбинских јединих бораца,
сјајну току што кокардом зову
с двије главе на крилу орлову
и поклањам ђеде мој једини
молећи те једно да учиниш.
Oпрости ми што су србомрсци
учили ме да те онда мрзим
и овим ти потврђујем чином
да сам под њом цијелом Крајином
љуте борбе за спас рода био
и да нисам издајником био.

Нека ти је ђеде вјечна слава
твојој жртви велико је хвала
жалим само што ничега није
за шта смо се борили раније,
смањује се Душаново царство,
по Балкану шири се варварство,
растјерано србље по планети
нестанак нам неминовни пријети.

* * *

Почивај ми у вјечноме миру
а ја одох српском манастиру
испред свете иконе да клекнем
у тишини помолим и рекнем,
слава теби у рајској пољани
ђе одлазе само одабрани.

 

Жељко Сулавер

Едмонтон