Прилози

Сваке недеље и празника Света Литургија у 10 ч.

Опширније

 

St. Sava Serbian Orthodox Church     12904 112 St NW Edmonton,  AB T5E 6J1       Tel. 780-447-2893            svetisavaedmonton@gmail.com

Распоред Богослужења

 

 Планина Путник у Алберти

 

 

 

 

Сава

 

Почетна   

Историјат 

Православље 

Организације

 

Календар   

  Контакт

English

Одавајући почаст начелнику Врховне команде српске војске и првом српском војводи Радомиру Путнику, Канађани су назвали још 1918. године планину, која се налази у близини провинције Алберте, Путник, одајући тако почаст начелнику Врховне команде српске војске (1912–1916) и првом српском војводи Радомиру Путнику (1847–1917).

 

Та планина део је ланца Стеновитих планина између канадских провинција Алберте и Британске Колумбије у планинском масиву Кананаскис и висока је 2.940 метара.

 

Скоро 100 година касније, октобра 2012. године, Равногорски покрет из Калгарија, највећег града Алберте и група људи из Едмонтона, главног града те провинције, у подножју планине поставили су спомен-плочу.  

 

На плочи су на енглеском језику уклесане ове речи:

„Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847–1917)".

 

„Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914–1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства".

 

 

 

 

Св.

Почетна страница

Копија спомен плоче налази се у црквеној сали у Едмонтону

Карта провинцијског парка ,,Питер Лохид”

Стрелица обележава место где се налази спомен плоча

Планина Путник у Алберти

српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату.

Радомир Путник,

 

 

 

 

 

Родио се у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Отац Димитрије је био учитељ.Учествовао је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1916. године. Његова војничка каријера почела је школовањем у Артиљеријској школи у Београду и добијањем чина потпоручника.

Непосредно после завршетка српско-турских ратова учествовао је у раду комисије која је имала задатак да Српску војску по организационој структури што више приближи савременим европским армијама. Почетком 90-тих година XIX века, као помоћник начелника Главног генералштаба и професор у Вишој школи Војне академије, у програм обуке старешинског кадра увео је решавање тактичких задатака ради уједначавања погледа на основне принципе организације и употребе оружаних снага. Интензивним радом на јачању борбене готовости Српске војске, војвода Путник наставио је и после прераног и неоправданог пензионисања.

Када је после скоро седам година проведених у пензији 1903. године реактивиран и постављен за начелника Главног генералштаба, Српска војска налазила се на ивици расула. Упркос томе, неуморни Путник је, захваљујући беспрекорној моралној репутацији и изврсном познавању војне теорије и праксе, за само неколико година успео да консолидује њене редове, одстрани из војске разоран утицај унутрашњих међупартијских трвења, наоружа је савременим оружјем, саобрази војна правила својствима тог наоружања у специфичним српским условима, лично обучи више генерација генералштабних официра и најталентованије постави на кључне командне положаје, уздигне резервни официрски и подофицирски кадар свих родова и служби, замени касарнски дрил практичном обуком трупа, изгради њену сопствену војну доктрину и оспособи је да се успешно носи са најсавременије опремљеним и обученим армијама развијених европских земаља, да би је потом победоносно водио кроз сва искушења.

Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и за Први светски рат. У периоду од 1912. до 1916. године био је начелник Врховне команде.

Све српске победе у том периоду убрајају се у посебне заслуге војводе Радомира Путника, који је стајао на челу главног штаба. Војвода је војне операције и планове износио и бранио пред Српском владом. Својом личношћу, чином и положајем био је морално одговоран пред свим потчињеним старешинама за сваки став и наредбу Врховне команде. После Кумановске битке , постао је први српски војвода.

Још у ратовима које је Србија водила у XIX веку Радомир Путник показао је да је изванредан војни старешина, не само способан и храбар официр, него и командант богате стваралачке иницијативе. Његов војнички таленат заблистао је пуним сјајем тек у балканским ратовима и Првом светском рату, у којима је Српска војска под његовим руководством извојевала славне победе код Куманова, Битоља, на Брегалници, Церу и Колубари и сврстала се у ред најбољих европских и светских армија тога доба.

После реорганизације Српске војске на Крфу почетком 1916. године физички изнемогао војвода Путник упућен је на лечење у Ницу, али није дочекао да се врати у ослобођену земљу. Умро је 17. мајa 1917. године у 70. години. Иза њега је остао мит о непобедивости Српске војске, као једне од најчувенијих армија света Првог светског рата, чији је био творац.

 

Радомир Путник - портрет

 

 

 

 

Војвода Радомир Путник није био само славни војсковођа, него се бавио и теоријом ратне вештине. Написао је „Служба генералштаба“ I и II „Служба и мирно доба“ и „Служба у ратно доба“.

Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, доселио са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник.

Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот.

Од оца, просветног радника, је чуо да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашороко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Највероватније због тога наставник немачког му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник чак и када чита немачку литературу. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га замолила мајка или отац.